Jednog dana dolazim sa posla, kad muž sjedi zamišljen… Često ima te “svoje momente” pa i ne obraćam pažnju na to dok djeca ne odu na spavanje. Vidim da ga ne prolazi to raspoloženje i pitam ga onako “uz put”: Šta se dešava? Jesi li dobro? On se uspravi, trepne i krajnje ozbiljno, bez uvoda, kaže: Ja te više ne volim. Prvo sam se kratko nasmijala, odbrambeni mehanizam valjda, a onda sam pretrnula. Kao grom da me udario. Glava mi gori, tijelo mi se trese od jeze… Gledam ga, a ispred očiju mi igra slika. On ozbiljan: sjedi i ćuti. “Jel imaš nekoga,” ispaljujem kao iz topa.
“Nemam”, kaže mirno. “Ne verujem ti!” vičem nekontrolisano… On sjedi i dalje i samo ćuti… Boli me to što nema potrebu čak ni da mi objasni.
Pokušao sam da se setim zašto te volim, ali ne mogu. Ne postoji druga žena. Jednostavno, ljubav je nestala! Znam da imamo djecu i sve to, ali prema tebi ne osećam ništa. Ne mogu da živim sa tim. Jednostavno više ne mogu da se budim pored tebe,” priča on nekako svečano – tiho
